Pi­še: Bo­ris Jo­va­no­vić


Za pro­mje­nu, po­što­va­ni ko­ji či­ta­te i o pro­či­ta­nom raz­mi­šlja­te, a ži­vot pro­mi­šlja­te, ma­lo op­ti­mi­zma: Ni­je sve ta­ko cr­no, kao što ono­mad za­ja­u­ka­še u ne­koj po­pu­lar­noj ili­ti na­rod­noj pje­smi. Ni­je sve ta­ko cr­no, ali šta sa Cr­nom Go­ri­com, ako Bo­ga zna­mo?! Šta sa Sr­bi­ji­com, ako Bo­ga lju­bi­mo?! Ne­ka­ko se ni jed­na ni dru­ga ne ukla­pa­ju u za­da­te ko­or­di­na­te op­ti­mi­zma. Pro­sto - na­pro­sto, ne­ke si­le im ne da­ju da bu­du sreć­ne. Jed­noj u ime­nu sto­ji slu­tljiv pred­znak, dru­ga je na tom pred­zna­ku ne­ka­ko ute­me­lje­na, nji­me je i po­kri­ve­na, kao zlo­sud­bin­skim će­ben­ce­tom, li­še đe­ce nam, re­kli bi­smo u na­šim mi­lim vra­to­lom­nim kr­ši­ma ili na ma­snim dru­snim po­dat­nim šu­ma­dij­skim ora­ni­ca­ma i ote­klim vi­me­ni­ma maj­či­ce ze­mlje. Otadž­bi­na nas ne­ka­ko po­da­ja, ali nam je pr­vi po­doj ne­ka­ko grk, pa ka­ko ne bi bio i sva­ki na­red­ni gu­tljaj­čić do­mo­vin­ski. No, odo­smo pre­da­le­ko za­ni­je­ti na­tmu­re­nim ne­bom i kri­vu­da­vim so­ka­či­ći­ma tra­ja­nja. Valj­da je, kao što obe­ćah, o op­ti­mi­zmu ri­ječ. O svi­je­tlim per­spek­ti­va­ma ko­je nas pro­sto-na­pro­sto za­sli­je­plju­ju i ćo­ra­ve svo­jim ne­pod­no­šlji­vim svi­je­tlom...
Re­če li pre­kla­ne onaj mu­dri i ru­žni An­der­sen, ono ru­žno pa­če ge­ni­jal­no­sti: Li­je­pa je noć čo­vje­ku ko­ji zna da će sva­nu­ti dan. Ako je ta­ko re­kao bla­go­gla­go­lji­vi i mu­dro­no­sni ta­ti­ca Ma­le si­re­ne, za­što bismo mu pro­ti­vr­je­či­li i is­pa­da­li bi­je­le vra­ne, kad već ne mo­že­mo bi­ti ru­žna pa­čad jer se ni­ka­da, ali baš ni­ka­da, ne­će­mo pro­met­nu­ti u li­je­pe la­bu­do­ve. Sre­ća je su­vi­še fen­si za nas mr­god­ne gor­šta­ke. Obr­ni-okre­ni či­ka An­de­r­sen je , kao po obi­ča­ju, u pra­vu: dan će i ova­ko i ona­ko sva­nu­ti, na­rav­no ne uvi­jek i ne svi­ma. I, na­rav­no, ni­ka­da če­lja­de ne mo­že zna­ti da li će i nje­mu sva­nu­ti dan ili mu je noć po­sljed­nji vi­dik i po­sljed­nja svje­tlost na kra­ju tu­ne­la. Da­kle, noć je noć i ta noć kao sva­ka noć, mo­že po­tra­ja­ti to­li­ko da sva­ki dan na­li­či na du­go­vi­je­ku noć. Ali, kao što se za­vje­to­va­smo, ni­je to raz­log da ne bu­de­mo op­ti­mi­sti i da ne vje­ru­je­mo u per­spek­ti­ve na­ših na­ro­da i na­rod­no­sti. Ako je An­der­sen, ona­kav ka­kav je mo­gao bi­ti op­ti­mi­sta, on­da i mi, ova­kvi ka­kvi smo, mo­že­mo bi­ti An­de­r­se­ni.
Da­kle, ni jed­no ni dru­go ni­je mo­gu­će. Ne bi­va u ovoj par­ti­ji, la­kon­ski za­klju­ču­je­mo. Je­smo op­ti­mi­sti i per­spek­ti­van soj, ali zna­mo da igra­mo una­pri­jed iz­gu­blje­nu utak­mi­cu, što ne zna­či da ne tre­ba igra­ti. To je, na pri­li­ku, mje­ra na­šeg opa­snog op­ti­mi­zma, da ne raz­gla­ba­mo i ne pod­u­pi­re­mo go­re na­ve­de­no mrač­nim i tu­rob­nim per­spek­ti­va­ma i ci­ta­ti­ma iz škol­ske i osta­lih lek­ti­ra. Elem, kad god smo se uhva­ti­li za knji­gu, knji­ga nam se obi­la o gla­vu. Kad god smo po­že­lje­li da bu­de­mo pa­met­ni­ji, is­pa­li smo ne­ka­ko ne­sreć­ni­ji. A mo­žda i glu­plji. Na­o­bra­zba ni­je što i pa­met, a sre­ća se ne tra­ži u knji­ga­ma ne­go u mi­ni­star­stvi­ma, kla­di­o­ni­ca­ma i slič­nim hra­mo­vi­ma br­ze lo­ve i la­kih gu­bi­ta­ka. Sve osta­lo je smu­ti, pa pro­spi...
Tre­ba vje­ro­va­ti u zlat­ne per­spek­ti­ve i ne pa­da­ti u očaj ili opa­ki dert, ako već ne­ma­te dar jed­nog To­me Zdrav­ko­vi­ća ili glas i stas do­ma­ćeg crn­ca Dže­ja, jer će sre­ća kad-tad po­ku­ca­ti na na­ša vra­ta, na­rav­no uko­li­ko do ta­da sa­ču­va­mo vra­ta i adre­su jer nam se te­melj po­lju­ljao, a krov uru­šio. Ne­go, i kroz krov­ne raz­va­li­ne mo­že se vi­dje­ti pla­vet­ni­lo ne­ba i u is­to­me pri­zo­ru uži­va­ti sve za­grc­ku­ju­ći se na­glim i buj­nim na­pla­vi­na­ma su­za. No, ni su­zi­ce ni­je­su pre­pre­ka op­ti­mi­zmu: to­li­ko smo ri­da­li i su­zi­li da i ne zna­mo da li pla­če­mo što smo ži­vi ili ri­da­mo što smo još uvi­jek ži­vi. Tan­ka je gra­ni­ca iz­me­đu op­ti­mi­zma i crn­pu­ra­ste sud­bi­ne...
Vla­di­ka Taj­no­vi­dac je ka­žu imao obi­čaj da ona­ko po­noć­no raz­man­ti­jan i na­ro­gu­šen po­tje­ra pa­ri­pa u ga­lop i da po­kat­kad opsu­je ono­ga is­pod se­be i ono­ga iz­nad se­be sve na­da­ju­ći se da se Ro­di­telj ne mo­že to­li­ko ra­že­sti­ti i da će ga i usli­ši­ti i ču­ti ka­ko ši­ban bi­če­vi­ma op­ti­mi­zma pro­kli­nje čas svo­ga i na­še­ga ro­đe­nja. Op­ti­mi­sti­čan smo na­ro­dić, ne­ma šta...
Sreć­ni smo, dav­no za­pi­sa Onaj na­mr­go­đe­ni nje­mač­ki ve­le­um po ime­nu He­se, sa­mo kad od sju­tra­šnjeg da­na ni­šta ne tra­ži­mo, a od da­na­šnjeg sa za­hval­no­šću pri­ma­mo ono što nam no­si. Eto i dru­gi i ve­ći bo­lu­ju od istog ili slič­nog op­ti­mi­zma kao i mi, pr­vi i ma­li. Slič­ne per­spek­ti­ve nam krv pi­juc­ka­ju i op­ti­mi­stič­ki nam ke­za­vo na­zdra­vlja­ju...
Elem, ću­ti i tr­pi u svom op­ti­mi­zmu, tr­pe­lji­vi ze­mlja­če, jer ko zna kad će sre­ća i da li će uop­šte do­ći. Ne­ka­ko nas sve­ti oci i ne­sve­ti pi­sci, kao što se pod­sje­ti­smo sa­da i ov­dje, uče i ubje­đu­ju da smo već do­se­gli ze­nit sre­će i da smo već na pu­tu sjaj­nih per­spek­ti­va. Pro­blem je u to­me što ne že­li­mo i ne umi­je­mo da bu­de­mo sreć­ni i per­spek­tiv­ni lju­di. Ako te ne­ko ona­ko per­spek­tiv­no oda­la­mi po li­je­vom, okre­ni mu i de­sni op­ti­mi­stič­ki obraz, na­o­bra­zo­va­ni moj ze­mlja­če. Iz­gle­da da je, na kon­cu kon­ca, u to­me kva­ka. Tre­ba nam ma­lo po­vi­še do­brih ba­ti­na da bi­smo shva­ti­li ko­li­ko smo za­pra­vo sreć­ni i per­spek­tiv­ni.
Ša­mar je, ili po na­ški ću­tek, ina­če sto­lje­ći­ma bio vre­la por­ci­ja hran­lji­vog op­ti­mi­zma i vas­pit­nog per­spek­ti­vi­zma. Kad su pre­sta­li da nas bi­ju, po­sta­li smo pe­si­mi­sti­čan i bes­per­spek­ti­van na­rod. Bu­di­sti bi, ne bi­lo pri­mije­nje­no, re­kli ot­pri­li­ke ova­ko: ako se­be do­ve­deš u sta­nje vje­či­te nir­va­ne, zna­či da si mr­tav. A mr­tav stvor ne mo­že bi­ti pe­si­mi­sta i ne­per­spek­ti­vac. Ot­pri­li­ke: mr­tvi ili umrt­vlje­ni su je­di­ni istin­ski op­ti­mi­sti, a smrt ili umrt­vlje­nje je naj­i­zvje­sni­ja svi­je­tla per­spek­ti­va...Hri­šća­ni ima­ju ne­što dru­ga­či­je per­spek­tiv­ne po­ru­ke, ali stvar je u ni­jan­sa­ma. Ne bih se ovo­ga pu­ta ba­vio te­o­lo­škim gla­vo­lom­ka­ma ko­je mi mo­gu po­kva­ri­ti s mu­kom ste­če­ni op­ti­mi­zam i na­mu­če­nu per­spek­ti­vu...O to­me po­ne­što zna­ju oni oci na­ših da­na i još vi­še glu­vih no­ći ko­ji uži­va­ju u tu­đoj si­ro­ti­nji i sop­stve­nom bo­gat­stvu, a ima ih pod sva­kim ku­be­tom i kr­stom...
Sve ovo za­pi­sah u na­le­tu ne­iz­dr­ži­vog op­ti­mi­zma i per­spek­ti­vi­zma sa na­mje­rom da us­tvr­dim slje­de­će: Bo­lje je bi­ti Pr­va ban­ka, ne­go po­sljed­nja dr­ža­va. Afe­rim!
(Autor je knji­žev­nik)